Istorija fudbalskog kluba Crvena zvezda predstavlja veliku prièu o uspesima koji se reðaju više od šest decenija. Zvezda je u svakoj državi u kojoj je igrala bila najtrofejniji klub, bilo da su u pitanju titule (stigli smo do 25), kupovi (22) ili duple krune (10). Paralelno sa velikim uspesima naš klub je privlaèio neutralne posmatraèe atraktivnom igrom. Tako je Zvezda brzo postala najpopularniji klub u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, a podrška sto hiljada ljudi na Marakani bila je sasvim obièan prizor tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih.
Prièa o osnivanju Crvene zvezde dobro je poznata. Februara 1945. godine, dok je Drugi svetski rat još trajao, grupa omladinaca, èlanova Ujedinjeog saveza antifašistièke omladine Srbije, odluèila je da pokrene proces normalizacije u sferi sporta. Oni su osnovali Omladinsko fiskulturno društvo, koje æe èetvrtog marta prerasti u Crvenu zvezdu. Ime je Zvezda dobila posle duge rasprave, a dali su ga zajednièki prvi potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujoviæ i Slobodan Æosiæ. Tog dana Zvezda je odigrala prvi fudbalski meè, koji je završen pobedom nad ekipom Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a od 3:0 (2:0).
Planovi za pohod na evropski tron pravljeni su na Marakani od sredine 80-ih godina. Zvezda je u prethodne dve decenije ostvarivala solidne evropske rezultate sastavljajuæi tim od igraèa iz svoje omladinske škole, uz povremeno dovoðenje mladih talentovanih fudbalera iz malih klubova, uglavnom u Srbiji. Tandem Džajiæ-Cvetkoviæ rešio je da krene drugim putem, da dovoðenjem najboljih igraèa na domaæem tržištu stvori ekipu koja bi odmah mogla da se takmièi na kontinentalnom nivou, a za nekoliko sezona i bude kandidat za evropske trofeje.
Prvi korak u novom smeru dogodio se u leto 1986. godine, kada su iz zagrebaèkog Dinama dovedeni Bora Cvetkoviæ i Milivoj Braèun, a iz niškog Radnièkog najveæi talenat jugoslovenskog fudbala Dragan Stojkoviæ. Veæ godinu dana kasnije Piksijevim putem krenuo je Dragiša Biniæ, koji æe sa Cvetkoviæem èiniti najbrži napad u Evropi, a Dinamo je ostao i bez treæeg, najnadarenijeg igraèa – Roberta Prosineèkog. Do leta 1988. godine u crveno-beli dres obuèeni su i najkvalitetniji preostali igraèi u ligi Dejan Saviæeviæ i Darko Panèev. Uz malo dorade ekipa je bila spremna za najviše domete.
Iako su se svake godine menjali treneri, Zvezda je uspevala da održi stil igre baziran na brzim napadaèima i vrhunski kvalitetnim veznim igraèima, a malo je nedostajalo da veæ u prvom pokušaju bude izbaèen najjaèi evropski klub te epohe Milan. U toj sezoni (1988/1989) naš tim je izgubio titulu u duelu sa Vojvodinom (što æe kasnije takoðe imati veliki znaèaj), pa je drugi pokušaj evropskog pohoda bio posveæen Kupu UEFA. Šesti decembar 1989. godine jedan je od kljuènih dana na putu Zvezde ka Bariju i Tokiju – tog dana je briljantna Šekularèeva ekipa u Kelnu doživela težak poraz i ispala u treæoj rundi Kupa UEFA, nauèivši težim putem kljuènu lekciju takmièarskog fudbala.
Kockice su nastavile da se slažu – Mile Belodediæ je proveo celu godinu u klubu, na treningu usavršavajuæi igraèe, ali je tek u proleæe 1990. mogao da zaigra za tim. U leto 1990. Šekularca menja Ljupko Petroviæ, upravo èovek koji je godinu dana ranije odneo titulu iz Zvezdinih ruku u Novi Sad. Petroviæ je u prethodnoj sezoni trenirao Rad i saraðivao sa Zvezdinim juniorom Vladom Jugoviæem, talentom potpuno novog profila za srpske uslove i èovekom koji æe pomeriti granice trkaèkih moguænosti.
Klub je ozbiljno oslabljen odlaskom kapitena Stojkoviæa, koji je te godine bio jedan od nesumnjivo najboljih svetskih igraèa, što je potvrdio i na Mondijalu u Italiji. Piksi je sa Marakane otišao u Marsej, ne sluteæi da æe dojuèerašnje drugove videti sledeæeg maja. Iako je izgubila kapitena, Zvezda je ostala izuzetno snažna, popunjena dobro na svakoj poziciji.
Scena je tako postavljena. Zvezda je glatko osvojila pretposlednju titulu šampiona kompletne Jugoslavije, i došlo je vreme da se pažljivo sastavljena ekipa dokaže na najvišoj sceni. Opravdanja više nije moglo da bude, èak i da politièka situacija nije pred Petroviæa i igraèe postavljala cajtnot, svaka propuštena godina nosila je moguænost da još neki od kljuènih igraèa napusti klub u velikom transferu.
Evropska Zvezda
U istoriji evropskih kupova dugoj više od šest decenija samo dva kluba sa Istoka nosila su naslov šampiona kontinenta – rumunska Steaua i naša Crvena zvezda. Zvezdin grb zauvek æe ostati na špici programa posveæenih Ligi šampiona, ali uspesi iz 1991. samo su vrh ledenog brega sastavljenog od sjajnih rezultata mnogih Zvezdinih generacija.
Iako je iza našeg kluba petnaest relativno nesupešnih godina u evropskim okvirima, jer je Zvezda poslednji put doèekala proleæe u Evropi još 1992. godine, mesto na listi najuspešnijih klubova u istoriji evro-kupova niko nam ne može oduzeti.
U sezonu 2007/2008 Crvena zvezda je ušla kao šesnaesti tim na veènoj evropskoj listi, neposredno iza kijevskog Dinama, a ispred Seltika i PSV Ajndhovena. Rezultati iz tekuæe sezone mogu nas podiæi do petnaestog ili spustiti do osamnaestog mesta.
Zvezda je osim osvajanja Kupa šampiona i Interkontinentalnog kupa 1991. godine igrala u finalu Kupa UEFA dvanaest godina ranije, plasirala se ukupno šest puta u polufinala evropskih kupova, a petnaest puta stigla meðu osam najboljih. Iako ne spada u službena takmièenja UEFA, Srednjoevropski kup nekada je imao veliki prestiž,a Zvezda ga je osvojila 1968. godine
